уторак, 03. новембар 2015.

Бах и Мост Светог краља Луја

Музика из романа ВРТОВИ ВАВИЛОНА

Мост Светог краља Луја

Пеђа се вратио у центар Ђенове ошамућен откри-
ћем и уморан од потраге. Као да је дошао кући: кроз
спокој споредних улица промицале су сенке векова
пресечене бучним и ужурбаним булеварима. Између
зграда отворио се поглед на велики ђеновски залив
обасјан сунцем. Ускомешане воде и треперење ваздуха
ширили су просторе у неко друго време.

Пречица, помислио је, у том правцу је дворана за
прес-конференцију. Упутио се ка заливу и заиста, убр-
зо је угледао. Шта су открили полицијски и ликовни
мудраци, питао се. Сазнаћу за сат-два, а до тада...
Светлуцава, китњаста слова изнад улаза кафеа
привукла су му пажњу. Застаде да растумачи дугачак
назив, а на њега налете улични продавац; неколико
кутија цигарета и упаљача падоше на плочник.
- Макни се, човече! – узвикну он љутито. – Уђи или
продужи!
- Извините – рекао је по навици мада се није осећао
кривим и уђе у кафе.

Дочекала га је мека, лелујава светлост пуна полу-
сенки које су се хипнотички љуљале по зидовима. По-
сле шаренила и бљеска бучне улице осећао се као да је
закорачио у спокојни свет акваријума – баш оно што
му је било потребно. Тишину би повремено осенчили
звуци оргуља, као спора јата небеских облака.


За столовима је седело шарено друштво учесника
неког великог карневала: два римска сенатора у бе-
лим тогама и друштву веселих, постаријих куртизана,
гладијатор са мрежом и трозупцем чије су се голе гру-
ди и мишице пресијавале од намазаног уља, шпански
хидалго у помпезној одећи и витез – заштитник даме
у његовој пратњи, двојица наоружаних карабињера са
раскошним перјаницама на шеширима, поморски офи-
цир и гусарски капетан загледани у раширену карту…

Сео је за једини слободни сто и од младог пажа у
блиставо-белим, дугачким чарапама и чизмама крат-
ких сара наручио капућино са румом.
За суседним столом седела је стара госпођа са
црвеном, накривљеном периком и ружном гуком на
образу, умотана у раскошни гримизни огртач опши-
вен светлуцавим крзном. Њена млада дружбеница но-
сила је тамно-сиву мантију са богато набораном белом
крагном и управо је завршава свој извештај, могао је
да чује сваку реч:
- … и ваша кћи је рекла: “Овако предиван и богат
златни ланац, најлепши и најскупљи у целој Шпанији,
могла је да набави само мајчинска љубав!”
- Тако је рекла? – упитала је стара госпођа и црте
лица јој омекшаше у радостан осмех који се устеже да
се потпуно искаже. – Баш тако, драга моја Пепита?
- Да, ваша Милости – брзо је потврдила Пепита, а
образи јој букнуше. – Баш тако! И додала је: “И то не
љубав сваке мајке већ само моје, маркизе Марије де
Монтемајор!”

Стара госпођа се опусти у столици а њени жути,
кошчати прсти препуни прстења лагано се исправи-
ше на плочи стола. Блистала је, зрачила од унутрашње
радости.
- И још је питала – настави Пепита губећи дах од
узбуђења пред маркизином радошћу – питала је: “Реци
ми, мила моја Пепита, како га је нашла, где је успела
да га набави? Па таквог златног украса нема у целом
Перуу!” Одговорила сам да не знам и да ћу питати
вашу Милост па ако ми ви следећи пут учините част и
пошаљете ме…
- Где сам га набавила? – замишљено понови стара
маркиза. – Ех, дете моје…
Паж долебде, његове беле чарапе су севале, меке
чизме као да нису додиривале под. Нечујно спусти
капућино и шећер и Пеђа упита:
- Како се зове овај кафе, молим вас?
- Кафе? – понови он зачуђено и размести послужење
по столу. – Ово место се зове “Мост Светог…”.
Назив је био необичан, тако да га није разумео до
краја.
- “Мост…?” Чега? – упитао је збуњено.

Али он је већ одлебдео, видео је беле чарапе како
замичу за велики шанк од сјајног, углачаног дрве-
та; изнад њега се пресијавало велико бродско звоно
сабирајући светлости у себе. Гладијатор је исправљао
окца на мрежи, сенатори су засмејавали даме, помор-
ци прстима исцртавали пловидбене руте по карти,
једино су карабињери радознало погледали у Пеђином
правцу док су перјанице на њиховим шеширима сло-
женим на столу ритмично пресијавале. Све је било про-
жето меком, сиво-сребрнастом светлошћу, предмети
су имали јасне обрисе и зрачили унутрашњим сјајем,
као да се налазе под водом у неком благо заљуљаном
свету тишине и спокоја.

- Рећи ћу ти, дете моје. То управо пишем кћерки у
новом писму – чуо је поново стару маркизу. Глас јој је
сада био радостан, брже је говорила, а гука на њеном
образу на Пеђине очи је нестајала. – У праву је моја
кћер – таквог златног ланца нема у целом Перуу, па ни

у Шпанији. То је… да, то је Веласкезов ланац!

Миливој Анђелковић

Нема коментара:

Постави коментар