недеља, 22. новембар 2015.

Пре подне једног фауна

Дебиси – Музика из ВРТОВА ВАВИЛОНА – романа о уметности невидљивог

...ноћна слика неба које се љуља у водама ушћа подсетила је Пеђу на стару кинеску легенду о сликару који је савршено насликао језеро са чамцем. И он је исприча.

- Када је слику однео на двор, цар је почео да налази грешке на њој. Тада се језеро заталасало, ниво воде се подигао и поплавио дворану а чамац је допловио до сликара и понео га ка другој, невидљивој обали.

Ела га је нетремице посматрала. Лице јој је блистало у полумраку, жарких, мало напућених усана као да не верује баш свакој његовој речи. Испод високог, хладног чела маглиле су јој се очи и Пеђа помисли да то није због саме приче. Те очи нешто друго крију. Ако је знала легенду, онда је изненађена што је баш њу издвојио од толиких других и осетио потребу да је сада исприча. А то значи да је ја ипак интересујем и да моје дискретно удварање добија прве, индиректне одговоре...

- Зар то није прича о суштини уметности? - упитао је. - О судбини стваралаца, а још више о притајеним моћима уметничких дела?       
- И о дубокој вери да оне делују сагласила се, а њена кестењаста коса је добијала пламене одсјаје. – Те теме се избегавају  јер је у њима много више питања него одговора. А наша цивилизација жели да све, и то одмах, сакрије иза неког одговора.

Као да је то подсетило, Ела укључи ауто-плејер. Кола испуни меки зов даљине која измиче пун музичког колорита.
- Пуланк? – упита Пеђа сетивши се музике у 
Максовом ауту.
- Дебиси. «Пре подне једног фауна».
- Оног за који је Сати рекао да му се највише свиђа део око пола једанаест?
- Да, то. Мада је одлично и у пола десет, а још више у дванаест...


Седели су у Елином аутомобилу паркираном поред видиковца Мике Аласа на Косанчићевом венцу и слушали стишане акорде који су се плели око њих. 

Иза затамњених стакала чија оптика удаљава спољни свет али га зато чини јаснијим, тамнела се спомен-биста а иза ње блистали венци светлости Новог Београда и Земуна; у разливеним водама ушћа мешали су се одсјаји са трептањем звезда.

Из кафане Знак питања излазили су последњи, бучни гости; у Шкољци су светла већ била погашена.

Касно је, схвати Пеђа. А ово, ово није само разговор о уметности...

Миливој Анђелковић

Нема коментара:

Постави коментар