недеља, 3. мај 2015.

ЧАРИ ПРАВИХ ПИТАЊА - из романа ВРТОВИ ВАВИЛОНА

Роман који бира издавача…


ВРТОВИ ВАВИЛОНА - роман о уметности невидљивог


1 - ЧАРИ ПРАВИХ ПИТАЊА


  1. 1. Осмех из прошлости

Трептаји енергије заиграше у ваздуху и Пеђа диже главу – нечије затамњено лице се повлачило у сенку довратка.
- Ту је – чуо је, а врата одскочише.

У собу улете глодур размахујући руком као да се мачује.
Ово се неће добро завршити, Пеђа махинално поглади кратку браду као да од ње призива савет. Он, главни, који никад нема времена...

- Петре, «Дионис»! – проговорио глодур значајно и прободе Пеђу руком заустављеном у ваздуху. - «Уметност и мода», Пјер! Било ноћас!
Његова рука се повуче и поново га набоде на невидљиви мач.
 - Атмосфера, Перо! ВИП гости! Цаке и фазони! Пеђа, брзо, знаш већ шта!
И већ је одлазио, са врата му махну као да је Пеђа почео да нестаје у даљини. Следећег тренутка пригушен тутањ је одлазио низ ходник уз  пуцкетање енергије која рикошетира о зидове.

- Јавићу ти адресу и контакт – обавести Пеђу узбуђени глас секретарице глодура која није стигла да уђе у собу а већ је одлазила. – Телефоном или имејлом?
- Електронски! – довикну јој Пеђа кроз отворена врата у правцу звекета који се удаљавао. – То је топлије... – додао је, али то више никога није интересовало.
Поседећу мало, планирао је Пеђа скидајући адресу са имејла, дрмнућу пиће-два... Макс? Некада сам познавао једног Макса... Овај је име и имање стекао преко гране, па сада... Шири бизнис или бежи дому своме са остатком који му нису отели?

«Дионис» је био посут разнобојним светлуцавим конфетама и умотан у украсне траке, лампионе и ротирајуће кугле. 

Славље је још трајало, као на други дан Нове године. Емитовали су снимак ноћашње ревије, убрзан на Пеђину молбу. А онда се на дну сале појавио газда лично и Пеђа схвати да су се некада познавали. Чак, могло би се рећи, били и пријатељи: Марко, познатији као Макса, што је тамо преко гране скраћено у Макс.
Заједно су студирали историју уметности и повремено се дружили. Сећао се његових сестара, Макс је био једини мушкарац у ужој породици. Принц коме се све испуњавало и праштало. Женско породично окружење у његовој служби донело му је лакоћу у дружењу са девојкама, елегантну опуштеност и неколико љубавних веза на којима су му другари завидели.
Пеђа се присети бурних журки на којима је Макс био главна фаца, његовог зналачко-заљубљеног односа према црном вину и препуштања екстазама манекенства, епизодисте у филмовима, утешитеља-љубавника познатих дама...

Пеђа је тада дипломирао новинарство, хонорарно-привремене обавезе заменио сталним и одустао од своје друге велике амбиције – дипломе из историје уметности. У том животном процепу нестало је дотадашње дружење, журке су постале исте до бола, све цаке већ виђене, а студенткиње површне и посесивне, биолошки усмерене ка удаји за младог, дипломираног новинара у престоници. Макс је нестао са неком новом љубави, а он, Пеђа је уронио у професионалне воде...
Сада, Макс је долазио по тепиху конфета и шарених трака, успореног и стаменог корака. Али то више није био ход старог мага манекенских писти. Као да је једну ногу вукао – умор, елегантне али неудобне ципеле, дуг из  бивших дана? Пламсаји диско кугли обасјавали су у резовима разнобојних светлости попуњено, осмехнуто лице радосних очију и истом негованом, уметничком  брадицом. Све се променило – околина и околности у којима се сусрећу, позиције у друштву и они сами, али је једно остало исто – осмех који се шири до веселих очију, подигнутих обрва и заталасане косе. Као осмех мачка у «Алиси у земљи чуда» - све нестане, само је  његов самоуверени кез остао. 

И сада је, Пеђи намењен, долазио из полузаборављене прошлости да поново споји оно што су околности раздвојиле. Он, Марко, Макса, Марк, човек  коме се све остварује.

Био је то сусрет са лепшим деловима њихових живота. Лако су уронили у прошлост, она их је сенчила и чинила комплетнијим као личности. Младост је наносила очаравајући сфумато на платно живота, варљиви обриси бившег ублажавали су чврсте линије свакодневнице...
Максов покрет руком у црној рукавици – као да набада противника на мач – подсети Пеђу на глодура. То прекиде лепа сећања и наруши сентимент заједничке прошлости – шта још треба рећи о ноћашњој ревији? Морао је да се осами на десетак минута да среди податке и утиске сажме у две-три упечатљиве реченице. Глодур ће бити задовољан, надао се, док је телефоном диктирао секретарици и ослушкивао њене реакције. Госпођица је брзо бележила, без речи, равнодушна према новинарској алхемији и узлетима духа. Хладна као покварени аутомат за кафу. Уморна, понадао се Пеђа. Или заплашена што је принуђена да контактира са отписаним?
Најзад, и то је било готово и Пеђа нестрпљиво потражих Макса.

Био је у «соби иза шанка», интимном простору ресторана о коме стални кафански гости препричавају легенде. Међутим то тајно место великих картарошких партија и  тајних љубавних сусрета личило је на приручни магацин. Неколико писаћих столова и стубови картонских кутија са пићима наслаганим дуж зидова. Хладно и привремено, па је такву енергију пренело и на њих. Разговор се сада усиљено развлачио, опет су постали  странци чија је заједничка прошлост изазивала подозрење. Све је личило на ново, дугорочно разилажење.

Разменили су бројеве телефона и имејле, уз усиљена обећања поновног сусрета. Пеђа је изашао незадовољан собом, Максом, околностима сусрета... Обојица смо фалсификовали заједничку прошлост, мислио је.  Прво егзалтацијом сусрета, па равнодушним потискивањем бившег. Као да смо се уплашили. Чега? Да ћемо се сетити свих тадашњих планова, визија, обећања, чврстих намера...? Могло би се рећи, са истим правом, да смо обојица «успели у животу», али и пали у њему. Вреднујући прошлост, ми вреднујемо и себе данашње... А то поређење није баш подстицајна прича...
Тада је приметио да је заборавио бележницу. Била је то исувише лична ствар да је тамо остави. Вратио се после краћег оклевања, савлађујући отпор у себи. Осећао се као да одлази да призна свој пораз.


2. Енергија питања


На улазу испред Пеђе се испречи вратар. Мали, глават, набијен.
- Малочас сам изашао – подсети га Пеђа.
- Знам – одврати он. – Такви су опасни. Дигни руке. И сачекај да питам.
- Шта да питате?
- Када ће помрачење!
Е, вала ћеш ти помрачити, помисли Пеђа. Јачи јеси, увежбан, али непросветљен. Заплашен од нечега што се овде догађало...
Окренуо се и махнуо руком:
- Момци, идемо! Овде је само један; к`о ниједан!
Главати одскочи ка пулту завлачећи руку иза леђа, а Пеђа шмугну унутра. Могао је да ме пригрли, сину му тада, да му будем штит... То би њега просветлило, а ја, ја..
Али, већ је био унутра.

Његов бивши пријатељ је седео за столом у ресторану. Махну му заборављеном бележницом, а млада жена за његовим столом изненађено се загледа у Пеђу.
Из ходника се зачу бука – кербер је пристизао рушећи нешто успут.
Макс га заустави покретом руке: - У реду је!
- Дођи – обрати се Пеђи – да те упознам. Надам се да ћете сарађивати. Моја прва сарадница и саветодавац, Ела; историчарка уметности...
Руковали су се и Пеђа се трже – лепотица са слика старих мајстора. Дугачке светло-риђе косе и издуженог лица, као да је изашла из неке слике Ел Грека. Високо, наглашено чело и прве борице око очију, пуне искуства. 
- Драго ми је – проговори меким гласом и одмах упита: - Како сте ушли?
- Мислите на кербера? Па, ето... Знао сам све о помрачењу.
Макс се осмехну, а Ела одмахну главом и ошину Пеђу мирисом заталасане косе. У такво помрачење би вредело заронити, помислио је. Поглед њених смеђих очију носио је у себи замишљену, надземаљску запитаност над светом сенки које лебде у  полутами несавршеноси око њих.

- Замало да будемо колеге... – најзад проговори Пеђа, заборављајући на Макса. – У дербију између уметности и новинарства победило је новинарство јер као новинар могу да пишем о уметности.
- А пишете о ефемерном јер се све велико већ догодило... Знам, причао ми је Макс.
- Причао вам је о мени? А о себи у тим данима?  
- То ћеш ти – одговори Макс и гурну бележницу преко стола. – Да је опет не оставиш... – примети двосмислено.
- То бих волела да чујем – прихвати Ела без оклевања. – Ви сте живели у узбудљивим временима.
Пеђа заусти да цитира стару кинеску клетву: „Нека ти богови дају да живиш у узбудљивим временима!“, али... Ни сви соларни ветрови, силе гравитације и магнетизма не би могле тако да промене атмосферу колико  поглед и само један полуокрет Елине дуге косе. И полутар је променио место а полови, они више нису постојали...

И кренуле су нове приче на старе теме, али сада са другачијим, пријатним осећањем. Елине повремене упадице доносиле су дах рационалног која благонаклоно и трпељиво подноси узалудност њихових прича о великој прошлости која је све остварила осим самог циља.
И док опуштено разговарају, надмећући се у љубазностима и присећањима, Пеђа примећује како их то што зову заједничком прошлошћу ослобађа притиска садашњице. Та сећања су постајала стабилне ознаке личности који им дају за право да равноправно разговарају о свему, па и о историји уметности. О Елиној струци. Јер све је почињало од ње и завршавало се са провером њене реакције.

Са музичке линије у шанку чула се гитара Ерика Клептона која под његовим прстима оживљава и пева са њим: «Изгледаш чудесно ноћас...»



Да, изгледа чудесно, помислио је Пеђа и запитао да скрене пажњу на себе:
- Ела, одакле вам то лепо, кратко име?
Осмехнула се, ожаривши га погледом.
- Тако је зовемо – објасни Макс. – Тепамо јој, кроз надимак. Она ће бити првосвештеница храма који отварамо.
- Каквог храма? – збуни се Пеђа. Још ми само треба сарадња са неком сектом, помислио је. Вероватно је то једино чиме се до сада нисам бавио...
- Уметничког! – објави Макс и загледа се у Елу. – Али, има времена, сарађиваћемо…
Значи то је, помисли Пеђа. Нека трговина који ће се звати «Венерине дојке» или нешто слично. Или ће овде у ресторану окачити неколико слика...
Погледао је зидове да процени како би то изгледало, а Макс одмах објасни:
- Ништа од тога. Биће то посебна зграда на тргу.
Да ли то мој бивши пријатељ уме да чита мисли? – запита се Пеђа.
Концепција, програм, планови – све је спремно, објашњавао је Макс. Али колико сам таквих програма већ чуо, запитао се Пеђа. И заборавио јер...
- Обезбедио сам и највећи део средстава – изјави Макс, као да одговара на Пеђине мисли. – А зграда је недавно купљена.
Ово је већ било озбиљно и њихов разговор се разви толико да су тренутни проблеми почели да лебде као лелујаве нити будуће заједничке прошлости.

Макс се недавно вратио из Италије, пун утисака. И док је причао о колонадама Падове, 

веронској арени, сладуњавој барокности Пизе и мостовима Фиренце, Ела је стално нечим нуткала Пеђу кокетно забацујући  косу и осмехујући се на сваку његову пошалицу и питање «са репом».
- А тек Помпеји! – смрачи се Макс. – Страшна представа апокалипсе. Окамењена тела у покретима пуним страха и ужаса пред неизбежним крајем. Као велика опомена за све нас...

- Опомена? – замисли се Пеђа. – Од кога, због чега? Живот је и тада знао да буде суров, али је био наивнији и невинији.
- Мислиш? – супротстави се Макс. – Неки тада моћни мислили су другачије... Ниси видео Вилу Мистерија у Помпеји. Тако зову собу са   осликаним зидовима. 



Они причају другачију, неочекивану причу. И Помпеђани су убрали јабуку свезнања и били кажњени...
- Хоћеш да кажеш да је сам Бог, или природа...
- Или тадашњи богови – прекиде га Макс. - Ти и твоја питања! Као да неко  овде поседује Свезнање...

Добијам додатне поене код Еле, помислио је Пеђа, чим ме тако прекида. И више није могао да се обузда, запоставио је наговештено Максово откриће  и кренуо са опробаном варијантом да импресионира Елу.
- Само су питања потребна – говорио је гледајући Макса чврсто у очи и осећајући, као најосетљивији сеизмограф, Елине реакције. -  Одговори су сувишни; искључиви су и служе за једнократну употребу. Они се мењају као помодни, привремени реп
- Занимљиво размишљање – спремно прихвати Ела. – Али само кад су питања она права…
- Одговори нешто привремено дефинишу и тиме заробљавају онога ко одговара, а потом и онога ко пита – настави Пеђа своју тираду. – Они су тек успутни записи и то ће заувек остати јер немају, погодите шта? Немају  моћну енергију питања!

Макс отвори уста да одговори, али одустаде и замисли се. Пеђа, ликујући у себи, није проговарао, да продужи тренутак тријумфа. И док су њих обојица који су све остварили осим самог циља ћутали, Елина узгредна реченица протутња кроз њих, доносећи плиму нове енергије:
- А питања о неизреченом? О ономе што је још невидљиво, јер тек долази?
Реченица је остала у ваздуху, да виси над њима. Као отисак вечности.
- Да, оно што ће бити...  – замишљено се запитао Макс. – У свакодневном животу се тражи некакав одговор, да би се могло делати даље. Одговор  је део обавезног ритуала...
- Говориш о друштву ефикасних одговора на погрешна питања? – упита Пеђа, а Ела се божанствено осмехну и загледа у њега.
- Може се и тако назвати. Мислим на оно што се догађа… Ето, пре неки дан…
Макс направи значајну паузу и Пеђа схвати да се налази пред нечим важним.
- Знаш за нашег старог сликара Милана Миловановића? Период између светских ратова…
 - Како да не! – обрадовао се Пеђа. – Један од најпознатијих српских импресиониста!
- Недавно налетим на момка, једног од оних новокомпонованих, ошишаних и позлаћених. Купује ствари на велико па продаје даље. Међу гомилама репродукција и понека слика, а међу њима “Плава врата”…

- Миловановићева? Па то је најлепша слика српског импресионизма! Али, чекај мало! Та слика је у Народном музеју!
- Надам се да јесте. А можда и није? – одговори Макс загонетно. – Њена одлична копија, вероватно. Ова или она, у музеју...
- Да није Миловановић лично насликао копију? – убаци Ела и својим погледом ублажи све Пеђине недоумице.
- И шта је онда оригинал? – упита Макс. – Првонасликана, или она друга где је аутор повукао завршне потезе? Детаљна скица слике или њен каснији оригинал? Или оригинал и ауторска копија?
Пеђа у недоумици протрља чело, али правог одговора није било.
Макс настави:  
- Момак није био наиван, неко му је објаснио да то може да буде оригинал, или ауторска копија, и он је додао на цену још поприлично. И ни макац даље… Видиш, са галеристом, сликарем, човеком из струке, увек можеш да нађеш неки договор: плаћање у новцу и сликама, будући послови, сарадња… А овде нема ничега осим трак-паре, трак-роба. То је ефикасно, каже ми он. Соларни бизнис, паре на сунце!

Макс насу још по једну чашицу и Пеђа, у почаст старог, доброг Милана Миловановића и његове прелепе слике, одмах отпи половину, нестрпљив да чује крај ове занимљиве приче. Да дочује где су то Макса одвела “Плава  врата”.
- Оно његово “ефикасно” нешто ми је наговестило: човек хоће коначан, завршен посао са уметничким делом које лебди у свету идеја и никада није “завршено” у својим значењима. И ја то рекох: Како завршити посао за  слику које није завршена… Како незавршена, узбуди се момак, загледа у платно и додаде, пазите сад ово: Па сваки милиметар је покривен бојом!
- Дивно! – узвикну Пеђа. – Антологијски одговор!
- Прави краљевски приступ! – додаде Ела. – Уметност? Па то је мазање до краја!

- Значи, то је за тебе завршена слика, помислио сам тада – наставио је причу Макс. – И, гоњен неком нејасном идејом, почех да му причам како је Миловановић то сликао на Каприју, као реконвалесцент, док му је пола градића стајало иза леђа и сваки детаљ слике упоређивало са оним што они виде. За њих је та слика испијеног, тек опорављеног странца увек била незавршена јер зидови, степенице, врата… И ту су ме ваљда лично музе  просветлиле… Ето, рекох, одмах се види да је слика незавршена! Како незавршена? – пита момак, истопила се његова краљевска сигурност. Па видиш и сам, како стоје врата – одвалих: ни тамо, ни онамо! И то оба крила. Нити су затворена, нити отворена!

Сви су прсли у смех до суза, мало која слика је изазвала толико излива радости.
- Примењена ефикасност на делу!– успео је Пеђа да каже.
- То су Дионисова врата – додате Ела као узгред и Пеђа се загледа у њу, не само због њене лепоте. Било је у тој реченици нечег што остаје и када све ово прође.
Али Макс је настављао своју причу:
 - Јесу полуотворена, па шта, није се дао момак. Сликар није завршио врата, али је зато завршио све остало, и цела слика…
Нови налет смеха преплави канцеларију, сигурно су се чули до улице.
- Преполовио је цену и, кад боље обезбедим просторије, моћи ћеш да је видиш! Заиста, једна од наших најлепших слика.
- А још да је завршена – додао је Пеђа – каква би тек онда била! Е, свака ти част на сналажљивости! Нисам ни помишљао да једна слика може да донесе толико весеља.
- Питање гласи: – додаде Ела – да ли су то врата за улаз или излаз?
- Неко је ушао! – спремно одговори Макс.
Он је, од њих троје, био најспремнији да потражи крај приче.
Пеђа је   желео  да прича траје.
- Неко ће ускоро ући! – изјави он двосмислено и доби муњевит, искошени поглед као обећање.
Елин сетни, очаравајући осмех лебдео је над њим а из шанка се зачу глас Стевице Вондера. Певао је о обичном дану у коме се ништа посебно не догађа док одједном није схватио истину – позваћу је да јој кажем само три речи: ја те волим...


3. Риалити опера

Док су разговарали, на ивици Пеђиног видног поља појављивао се и гасио кратак пожар светлости. У правилним интервалима, као свећице на новогодишњој јелци.
Погледао је Макса и Елу – седели су окренути у правцу светлости – али са њихових лица се ништа није могло прочитати.
Увребао је следећи пламсај али је мало закаснио, пожар се већ гасио. Прстима по столу отплесао је метроном «времена које хода» до следећег бљеска. Његов приручни хронометар је био тачан и најзад окрете главу на појаву прве искре.

У дну сале светлост се убрзано рађала, од плавкасте до пламене, праћена звуцима. Мушки глас отпева неколико тонова а  светлости се погасише као кад се окрене прекидач.
Пеђа понови у себи слогове песме и разабра: «При – роoo – да – јеee».
- Ама, шта је то? Светлост, песма, речи?
Макс се загледа у њега, у борицама око очију као да се рађао осмех.
- Рефлексија, драги мој. Одсјаји!
Пеђа одмахнух главом. Али, можда, ипак...
Бљесак се понови, визуелно исти, али су слогови били изненађујући: «Дра-гиии-мооој...»

Он сумњичаво погледа саговорнике – да ли је могуће да снимају овај разовор и емитују компјутерски обрађене гласове? Риалити шоу маскиран као опера? Нова врста скривене камере? Најновија технологија перформанса коју је Макс донео из Италије?
- Раније су постојала чуда – говорио је Макс а Ела га је побожно слушала. Њено лепо лице је наличило на фреску упечатљивог израза у коме се наслућује искуство векова. Да није и она нека симулација, помислио је, холографска пројекција у реалном простору и времену? Руковали смо се, а та рука је била нормална, топла и уска, пријатељска... И Пеђа је додирну по надланици осетивши меку и топлу кожу која се сасвим природно угну под његовим прстима.
Ела га погледа, осмехну се и климну главом ка Максу као да жели да му  посебно скрене пажњу на то што он управо говори.

- Сада су сва чуда обрађена и систематизована – настављао је Макс – све емоције су компјутерски разложене и могу се репродуковати. Анђели спектакла су електромагнетни таласи, ди-џејови су те-ве водитељи...
Опет су се зачули гласови тајанствене опере али Пеђа није ни окренуо главу. Слушао је да тачно разабере речи. Глас је био пригушен, као да жели да осенчи њихово значење. Разабрао је поново: «При – роoo – да – јеee»
Није то био одломак разговора, али је, у целини, било нешто познато. Нешто као путоказ у густој магли.

Тамо, у дну сале је вероватно мала позорница где неко – домаћи или весели гости – нешто пробају. Или се само забављају? Али зашто га Макс, па и Ела, својим понашањем убеђују да тамо нема ничег? Одбљесци, како кажу. Али чега?
Следећи оперски интервал је постао драматичан. Макс је наставио своју причу о Италији, наглашавајући речи као да жели да пригуши звуке који ће доћи. Пеђа одбљеске светлости није ни покушао да види, гледао је Макса у очи, али је речи поново начуо и неколико пута их поновио у себи.  
То није из опере. То је нешто друго што Макс и Ела не желе да и он сазна.

Дигао се, помало увређен, нагло поздравио као да се присетио нечег важног па више нема ни мало времена. Кратак ходник је водио ка излазу/улазу где столује кербер, али овај пролаз налево? Тачно у правцу другог краја сале? Скренуо се и пожурио. Пролаз је очигледно обилазио целу салу «Диониса» а тамо, на крају, тамнела су се уска врата. Није се чуо ниједан глас, никакав звук, и Пеђа притисну кваку.
Забљеснуле су га светлости као да је на светској промоцији електрицитета. Неколико фигура се кретало, видљивих само у контурама због сјаја који га је забљеснуо. Нешто налик на морнаре, кловнове, даме у прозрачним летњим хаљинама...

Једна снажна шака се спусти на Пеђино раме и повуче га уназад, врата се затворише. Макс, помислио је Пеђа.
Био је то кербер са улаза, унет у Пеђино лице. Запахнуо га мирис уља за косу, колонске воде и устајалог дуванског дима.
- Залутали сте – проговори кербер сигурним гласом. – Излаз је са друге стране ходника.
И усмери га ка излазу, затварајући пут уназад својом чврстом и набијеном телесином.
- Шта је ово? – упитао је Пеђа, покушавајући да се снађе. И одмах помислио: е, баш си нашао кога да питаш!
- Ово? – зачуди се кербер. – Па видели сте и сами. Магацин за ствари које ће можда затребати.
- А људи? Жене...?
- Какви људи? Мислите на лутке за костиме?
Већ су били на излазу и он се повуче за корак и наклони.
- Довиђења. И дођите нам опет, чим вас газда позове...

Пеђа пређе улицу и, још увек ошамућен, зађе за угао.
Кроз отворен прозор суседне куће певао је «панонски морнар»: «Постоји пут који намернике бира / тајновит друм / увек најбољима склон...»
Као да се нека чаролија распрсла око њега осетио је како дубоко дише, зачуо све звуке, видео све боје раног лета. Биле су равне светлостима које су му, у оној соби – позорници – магацину улетеле у лице. Сетио се речи тајанствене опере и застао да их запише: «Природа, драги мој...»
Биле су му познате, негде их је чуо, или прочитао, али... Није могао да се сети наставка. Ни где, ни када, у ком окружењу су додирнуле његов пренадражен ум.
Уморан сам, мислио је, а те речи... Да, речи. Ако постану дела, а не нејасне халуцинације, сетићу се. Надам се да неће бити касно... Касно, види ти то! За шта, касно? Као да моја подсвест зна оно што ја тек слутим?
Одговора није било, само питања која сада ништа нису дефинисала. Све је било отворено осим свакодневице која као да се сваким даном затварала за њега...

... јер некад небо 
само црне дирке свира
и тражи ноту за тај тон... 
- певао је Балашевић.


Наставиће се...


Миливој Анђелковић