субота, 21. април 2018.

8 - МАГИЈА НЕВИДЉИВОСТИ


1. Оно што је видљиво

Чувај се онога што желиш, речено је, може ти се испунити.
Пеђине слутње су добијале материјалну потврду, скривене жеље су почињале да се остварују. Чинило му се да може да сагледа и будуће догађаје. Онако изнутра, са много детаља и - без Великих Речи. Ти енергетски набоји вуку дугачке и широке репове који све изравнају и пониште. Враћају на почетак. А свет је требало преименовати. Као анонимни црни врач који није стварао оно што види већ оно што верује да постоји. Држећи његову углачану, ритуалну статуету сведених облика, Пикасо је осетио њену архетипску изворност, онај стваралачки чин прве руке коме се ништа не може додати, а ни одузети. Схватио је да се све мора поново  открити новим, моћнијим, свевидећим очима које све виде,   са свих страна. Уходаним стазама треба додати скривене, уз запуштене шуме и испошћена поља открити нове вртове, у урушеним и подивљалим градовима изградити вавилонске оазе Брака, Гриса, Вентере, Рампиона, Миловановића, Штајна...
Јер тако је створено све што имамо и са чиме више нисмо задовољни: не по неком угледу јер ничег није било, већ како би то могло да изгледа и буде, биолошки делатно, стваралачки усаглашено, никад окончано…
Да би добило још једну димензију чији се сегменти повремено откривају као непознати континент у наслућиваним измаглицама могућег.
Са улице се повремено чула појачана бука и Пеђа погледа кроз прозор. Уобичајен саобраћај, неколико аутомобила који су брзим стартом и непоштовањем жуте траке претицала остале. Двоје полицијских кола у колони на то се нису обазирала, вероватно су имала важније задатке. Иза угла се појавише три војне кампањоле. Њихове зелено-сиве боје, камуфлажне на пољима, у шаренилу града су штрчале. Укључили су се у колону која је споро одмицала, једино су магличаста возила боје дима  са црно-сивим пругама на крову брзала пробијајући се напред.
Нешто се догађа, или ће се догодити чим су они ту...
Тада је осетио нечије погледе и окренуо се: из флуидне атмосфере шумског пропланка са слике добијене од Макса млада жена је чежњиво гледала у њега.
Учинило ми се, помислио је и одшетао на други крај собе. У таквом сам расположењу да видим и оно што... Брзо је подигао очи и погледао слику, ону потписану са Дино Вентере. Пропланак је био ту, и она иста млада дама коју је видео и малочас, а њене очи су биле усмерене ка делу собе где сада налазио и гледале су тачно у њега.
То је одлика сваког доброг портрета, објашњавао је себи. Занатско мајсторство: да нам из сваког угла изгледа да насликане очи посматрају управо нас.
Али онда то значи да не гледамо ми слику већ - она нас! Да тајновити свет уметности непрекидно прати сваку нашу реч, гест и покрет.
И заиста, гледала га је, а наслућивана дубина шуме иза ње се претапала у нешто добро познато...
Пеђа излете из стана и ухвати први такси.
- У Галерију! Брзо, молим вас!
Међутим, на тргу испред Галерије нешто се догађало: шаренила  се група у камуфлажним униформама, шеткала се полицијска патрола.
Пеђа журно пође ка улазу а испред њега се испречи неки грмаљ у маскирној одећи.
- Хеј! - узвикну. - Куда ћете?
- Код Макса – одговори Пеђа.
- Код Макса? – понови маскирани. – У којој је јединици?
- Он је власник Галерије. Мој пријатељ.
Маскирни га одмери од главе до пете и одмахну главом:
- Жао ми је, затворено је. Дођите други пут!
- Али, још је рано и ја...
- Рекао сам ти - други пут!
Пеђа се вратио на трг и погледао у прозоре Галерије: били су осветљени, повремено су их затамњивале неке сенке. Полицајци су били у близини и он им приђе.
- Не дозвољавају ми да уђем у зграду - пожали се.
- Ко ти не дозвољава?
- Ови људи у неким чудним униформама.
- Како то - не дозвољавају?
- Кажу: затворено је, да дођем други пут.
Полицајац се осмехну, други је незаинтересовано блудео погледом около.
- Па, послушај човека! Дођи сутра!
- Али... – поче Пеђа.
Међутим, они му окренуше леђа. Нешто су загледали дуж булевара који избија на трг.
Е, не може тако, помисли Пеђа и пође за њима.
Тада се зачу снажна бука мотора и уз пиштање гума на тргу се појави дугачки сиво-црни ауто, за њим су пиштала полицијска кола разбацујући одсјаје ротационих светала. Велики војни џип, паркиран на тргу, спремно излете напред и препречи се преко коловоза; из њега излетеше тројица у камуфлажним униформама и окружише заустављено возило. 
Аутомобил је Пеђа одмах препознао: његовим путницима - а надао се да су то они исти, од ноћас - управо се догађа оно што су Ела и он срећно избегли.
Минут или два ништа се није догађало: они су седели у аутомобилу, онемогућени да побегну и вероватно закључани, униформисани су били око њих. Какву ће то абракадабру извести да их извуку напоље? - питао  се Пеђа.
Један од полицајаца приђе колима и куцну о окно, врата се отворише и Пеђа је видео широка леђа у магличастој пелерини како се извлаче напоље. Он нешто рече полицајцу и пружи му свој мобилни телефон, овај га неповерљиво узе и неко време је слушао, потом климну главом, врати мобилни и махну џипу који им је препречио пут да се повуче натраг, на паркинг.
Сиво-црни ауто у снажном старту одјури и расплину се између зграда. Полицијски се пажљиво испаркира уз тротоар, на месту где је свако заустављање било најстроже забрањено.
Пеђа погледа полицајце испред себе: разговарали су, незаинтересовани за догађаје на тргу.
- Шта се то догађа? – упита их.
Погледали су га изненађено.
- Опет ви! Ништа се не догађа!
- Али ова трка... Војска... Затварање Галерије???
Полицајац га потапша по рамену и посаветова:
- Иди кући и нешто ради. Одмори се мало!
И обојица одоше преко трга.
Испред Галерије је још стражарио онај грмаљ, горе су светлели сви прозори, као да је у току отварање важне изложбе.
Трештала је музика и чуо се глас Џона Ленона:
- Још увек има места на врху
али прво мораш научити да убијаш са осмехом...


Једна жена је стајала са стране и Пеђа  јој приђе.
- Извините, али... Можда сте чули... ? Шта се то догађа овде, и у Галерији?
- У Галерији? Траже власника. Али он је вештији!
- Како то - вештији?
- Побегао им је! Некако је изашао, или се сакрио. Тек, нема га!
Грмаљ испред зграде извуче мобилни телефон, саслуша нешто и уђе у зграду, други заузе његово место.
Сада је тренутак – помисли Пеђа и пође ка улазу.
Стражар се и не помери, само рече:
- Забрањено је! Удаљите се!
Пеђа застаде на пола пута између њега и улаза: ама ко су ови људи који тако ауторитативно преузимају улогу полиције?
Стражар диже руке до опасача.
- У реду, у реду... – промрмља Пеђа. - Него, молим вас - каква је то униформа на вама?
- На мени? - упита човек у камуфлажној униформи. Изгледао је зачуђен: - О чему ви то говорите? Склоните се, рекао сам већ!
Пеђа одступи за неколико корака. Она жена је још била на истом месту.
- Ко су ови људи? – упита је.
Жена га радознало погледа.
- Који људи?
- Па ови, свуда око нас... Ови у камуфлажним униформама.
- Где ви видите униформе?
Она забринуто одмахну главом и одступи за корак. Људи у камуфлажним униформама су га заинтересовано посматрали и Пеђа схвати да је најпаметније да што пре нестане.
Брзо се удаљи, одмах иза угла градски аутобус је управо примао путнике и он се умеша међу њих.

Те ноћи је дуго шетао. Нешто се догађало, нешто што га је дубоко дотицало.  Али шта? Као да је онај стари, њему познати свет отклизао негде у страну, одвојивши се од њега?
Или су догађаји, ипак, много једноставнији?
Биће да су стари мајстори уметности били у праву: постоји разлика између изгледати и бити, свет праве реалности постоји независно од тога да ли га ми опажамо или то још нисмо у стању, мислио је Пеђа. Истражујући скривене структуре које одређују видљиво они су открили реалност која је испод видљивих облика. Реалност друге врсте, истинитију од прве, ону која је на трагу скривених структура света. Ону коју управо открива наука кроз нано-технолигију. И док су се класични сликари надметали у пресликавању  видљивог, Пикасо, Брак и други су започели освајање оног другог, реалног света.
Још је Симеон, заборављени мудрац велике Византије, уз моћ виђења и разумевања света око нас, посебно издвајао умну светлост која има чак три упоредна погледа: на минуло, на мислено и на невидљиво.
Отежали од ратовања и сеоба, заслепљени прагмом преживљавања и табуима који су ширили страх од другачијег, наши преци су то брзо заборавили, скривени у мишјим рупама полузнања. Прохујали су векови док се умна светлост није поново указала и тек је Андре Бретон, један од оних који се усудио да прође стазама езотеријских учења и тајних ритуала, траговима заборављених нарцисоидних филозофа и наше колективне прасвести,  то објави 1930. године: “постоји нешто што почињем да видим, мада то није видљиво”, јер постоји једна тачка духа из које све, и стварно и измишљено, саопштиво и несаопштиво, престаје да буде  контрадикторно”.
То што су пре једног века наслутили уметници и што је деценијама изазивало подсмешљиве коментаре, на крају прошлог века постало је тврдња савремене филозофије и физике којима се, као и свакој научној истини, лежерно препуштамо јер на њих не можемо да утичемо.
Још је Дарвин утврдио да је употреба и развој људског језика деловала повратно на дух. Интеракција и садржај наших исказа су оно што постоји и што се смешта у индивидуи, информацији, култури, а данас и у виртуелним сферама, на Интернету. Реалност је оно што делимо са другим људима, сматрао је филозоф Карл Попер и, уз постојање физичке и психичке сфере, издвајао као посебну сферу свет производа људског духа у којој су књиге, симфоније, скулптуре, мода, авиони, компјутери... Тај виртуелно-стварни свет није супротност физичком и психичком већ је његова надоградња и мултипликација са којом успоставља интерактиван однос. Уметност, то је једина човекова делатност која је, проширујући своје бивствовање у конкретном времену, остварила ванвремено постојање. А како је време нераздвојно од простора - значи и  ванпросторно.
Макс Планк (још један Макс!), пионир квантне физике и један од највећих физичара модерног света, изричито тврди да ми никада не можемо доћи до непосредног сазнања о стварном спољном свету, оном који постоји независно од наших напора да га упознамо. Нашим чулима и методама научних истраживања, каже он, ми можемо да схватимо само фрагментарне делове стварности, неке од њених различитих видова, па стога за нас постоје само нека од безбројних лица реалности. Најбитнији догађаји се зачињу иза граница видљивог, међу субатомским честицама и у свету гена. А тај свет у коме је наша бит, доступан нам је само посредно и ограничено.
Савремена наука се одважила да призна да се 96% свемира састоји од тамне енергије о којој знамо само да постоји, и од свега 4% познатог простора.
То значи да наука тежи циљу који се не може достићи јер је целина оне праве, објективне стварности ван њеног домета и људских могућности. Суштина њене тежње је метафизичка, свет је налик на икону и једино се може тумачити као што теолози тумаче божанско: делује, а никада се целовито не појављује, не може се ни видети, а камоли сазнати. Он није оно што видимо, још мање оно што нам медији приказују, па ни оно што знамо о њему.   
Преокрет је потпун јер светови нису само променили места. Много више од тога: сада није постојала видљива стварност и уметничка слика која је представља, већ је стварност била саставни део платна -  слика је постала нова, виша реалност, она која је истинитија од прве јер је у складу са невидљивим структурама света.
Нешто од те прастаре тајне стапања са природом и самом структуром света наслућивали су наши преци, преносећи са колена на колено приче о свемоћној капи невидимки. Келтски друиди су своје ратнике слали у одлучујуће бојеве накађене димом, оснажене миомирисима чаробних трава и тајних напитака и - голе, као од мајке рођене. Магбетови противници су испред себе истурали зелени штит грања и жбуња да шума која хода надвлада крвавог тиранина. Још средином прошлог века тајне моћи које у себи крије природа нису биле заборављене: руски војници, мобилисани  мужици, по највећој вејавици су се свлачили у бели веш и, слеђени од мразне белине, стопљени са околином и - невидљиви, васкрсавали усред непријатељских ровова као да су појавили из друге димензије…
Већ је било касно када се Пеђа, осврћући се око себе, упутио у свој стан. Свуда је било тихо, нигде никог, а он се прикрадао осећајући да се налази на самом прагу великог открића.
Грозничаво је прегледао и онај последњи, посебни део документације о историји и развоју стелт технологије. Прескочио је све податке о летећем Холанђанину који се већ три века појављује из измаглице и нестаје у њој; само прелистао бројне примере нестајања бродова, авиона и људи у мистериозном Бермудском троуглу; прелетео очима преко података о јапанској армади која је крајем 1941. године изникла испред Перл Харбура, нечујна и невидљива за све радаре, авионе, бродове, осматраче, обавештајце и операторе; прегледао белешке о одмаклим радовима на  неутралисању радарских зрака немачке фабрике Месершмит-Болков-Блом из 1944. године, на самом крају другог великог рата. Чим су је освојили Американци су зграбили пробне моделе, затим су дошли Енглези и покупили инжењере, па Руси макете и планове објеката са искошеним спољним облогама...
Први јавно признати невидљиви објект био је амерички борбени авион Локид Ф 117А, тип блек-xет, израђен од специјалних материјала искошених облога и премазан посебним бојама и лаковима који скрећу и апсорбују радарске и друге електро-магнетне таласе. Његове војно-технички успешне акције у Заливском рату против Ирака 1991, а потом и 1998. године, комерцијализоване су за потребе великог бизниса па се његова сивкаста силуета боје дима, налик на огромног слепог миша раширених крила, појавила у многим новинама, тобоже скривена у тајном хангару.
Свет је признао да постоји још једна, нова димензија.
И, као да је нека забрана скинута, у новинама су почеле да се  појављују кратке вести о високом степену развоја најновије стелт технологије. Сазнало се да америчка фирма Локид још од 1984. године усавршава прототип невидљивог патролног брода Си шедоу, док је друга, Боинг-Сикорски, већ обавила серије пробних летова са невидљивим хеликоптером РАХ-66 Команч, намењеном извиђању и нападању циљева на земљи.
И ратне морнарице света, а пре свих садашње и бивше велике силе, такмичиле су се која ће брже усавршити ову технологију и комерцијализовати претходна, већ застарела решења. Тако, Швеђани продају патролно-противподморничко-десантне бродове изграђене од невидљивих стаклено-пластичних влакана. Бразил користи слична пловила  у лавиринтима Амазона и његових притока јер само њима могу да избегну  радаре са авиона и бродова нарко-мафије. Невидљиве бродове имају Израел, Италија, Грчка и Канада, а на Међународној изложби поморске војне технике у Паризу ЕУРОНАВАЛ приказани су амерички невидљиви ракетни брод без посаде УС Арсенал и британска стелт корвета Морска утвара, дуга 113 метара, такође налик на великог слепог миша, за коју постоји велико интересовање: само у пацифичком региону о њеној набавци преговарају Малезија, Индонезија, Сингапур, Тајван...
Америка је такве бродове већ укључила у састав својих флота и гради џиновски, невидљиви носач за стелт авионе. Французи, стари мајстори спектакла, демонстрирали су могућности своје невидљиве фрегате Ла Фајет чије су оплате постављене налик на брушени дијамант - свака под другим углом и премазане посебним бојама и лаковима. На радарима, авио-снимцима и авакс-осматрањима, са воде, из ваздуха и са земље, једино се видело како изнад таласа левитира отворена кутија са алатом, остављена на једној од палуба, док је читава моћна фрегата, са свим топовским кулама, торпедним и ракетним лансерима, мрежама антена и радарских система била - невидљива.
Свет кроз који пролазимо лагано и неумитно се топио. Прво су нестали његови факти из документације: рачуни, потврде и сертификати на самокопирајућим хартијама бледели су утапајући се у структуру папира, старе фотокопије и пожутели исечци из новина су се распадали, постајали мрљави и само делимично читљиви; белешке исписане помодним хемијским оловкама хиподеличних боја стапале су се са белином као са својим последњим упориштем. Урушавале су се велике речи и свечане декларације, појмови су губили смисао, од институција звучних назива остајале су само кулисе које су звониле празнином. Показало се узалудним све оно због чега смо се трошили, улажући у то наше жеље и подјарујући амбиције. Свет хуманог прогреса је нестајао као документи на избледелим хартијама – остајао је само назив и понека реч, као лажно обећање и његов одјек.
Догађаји у свету, раније јасни или бар препознатљиви, претапали су се у буку и нејасан шум. Негдашњи контролисани хаос се претварао у хаотично комешање свакидашњице, свет је освајала белина непостојања. Пољима су се кретале колоне избеглица, улицама су лутали бескућници, болесни без лекова, деца ослобођена школовања, одеће, хране... Велике идеје прогреса и демократије присвојио је профит и упослио као своје слушкиње. Прогрес сада значи раст профита, демократија је сва права пренела на капиталисте и банке а одузела већини. Губи се посао, стан, кућа, здравље, радно време је неограничено а плата смањена или неисплаћена...
Као у време старе, робовласничке Атине – Форум слободних грађана се није одржавао када дува јужни ветар са мора јер је он доносио смрад из пећине у којој су живели државни робови. Тај смрад Јужног ветра данас је стерилисан и на излазу из Пећине робова прерађен у помодне мирисе. Форум капиталиста и банкара може свакодневно да заседа у пријатном амбијенту, Јужни ветар узалуд дува. Пећина робова и даље постоји, издвојена од Форума, одвојена од људских права и бољег живота, али већа и пунија него икад...
Да се нешто прелама и прошлост убрзано брише из историје могло се препознати по хујању авиона, канонадама топова и трескању бомби током оних месеци када су се над Србијом сукобиле две невидљиве војске: једна укопана у земљу, друга скривена у дубинама неба. Видљив је био само разорни учинак бомбардовања: са мапе Пеђиних успомена и сећања нестајале су  зграде, мостови и фабрике, читави крајеви су мењали лик изровашени огромним рупама и нагоретинама. Са земље се могла видети само тамна дубина неба – чак ни силуете авиона који сеју бомбе; из невидљивих авиона виделе су се изроване ливаде и зарушени градови, нагореле планинске падине и широки кратери изровашени ракетама. Непостојање се проширило на небо и земљу добијајући своју праву димензију. Свет који је само изгледао, престајао је да постоји.
Када се на поља Срема срушио Локидов Ноћни соко, Ф 117а стелт, изгледало је да се небо коначно отворило и да свет поново почиње да се враћа у своју ранију димензију. Преломљена крила налик на слепог миша са јасним америчким ознакама лежала су на ораници, а на трупу боје дима црнео се отвор за избацивање бомби. Авион јесте био невидљив али је зато смрт коју је сејао била очигледна.
На екрану једног прастарог радара виделе су се бомбе које се појављују ни из чега. Ракета, упућена да пролети кроз ту сумњиву празнину неба, распрсла се у осветничком блеску. Погодила је циљ и још једном потврдила стару истину у коју смо већ престали да верујемо: зло, ма колико било скривено, не може остати невидљиво.
Велики Мајстор је био потпуно у праву - лепота, истина, добро, Човек, па и сам Бог јесу невидљиви. Оно што се може видети, то је нешто друго - материја и енергија који морају постојати да би оно што изгледа могло и да буде.
Прави свет, схватио је Пеђа, у ствари је невидљив.
Оно што је видљиво, то је вишак зла у њему.
Да, права стратегија камуфлаже је свеобухватна (тотална, рекао би Дали) и већ је годинама свуда око нас; створена је невидљива армија коју ми, једноставно, више не можемо да препознамо.

Међутим, то није дело Великог мајстора. Не, он је градио другачији свет. 


Миливој Анђелковић
www.amika.rs

петак, 04. март 2016.

ПЕТ РЕАЛНОСТИ „Вртова Вавилона“ траже ВАШЕ ОДГОВОРЕ

            Одговорите у себи а понеки ОДГОВОР пошаљите на amika@verat.net

1.      У роману Пеђа пролази кроз четири могуће – немогуће реалности. У којој од њих ВИ желите да се нађете?



2.      Како би ВИ ушли у „Дионис“поред неповерљивог кербера-вратара?

3.      Да ли бисте ВИ прихватили Максов предлог за пут у Италију?

4.      Шта ВАС више интересује: лепота или истина?



5.      Која би била ВАША прва акција – активност у Слободној комуни Монмартра?

6.      Да ли кафић, сличан ономе у коме је Пеђа срео маркизу и њену дружбеницу, постоји у ВАШЕМ месту?

7.      Сада знате где је и како је створена невидљива армија. Да ли је и ВИ видите, ако не - када ћете прогледати?



8.      Да ли Четири лава могу да помогну у спасавању ВАС и ВАШЕГ света?

9.      Да ли и код ВАС момци са непотребним питањима долазе по одговоре?


10.  Где бисте ВИ одржали тајни састанак?

11.  Да ли и ВИ играте опасни „мекабр“ у каубојском столу Доре Мар?


12.   Који карневалски хит је супер, а који „аут“'?

13.  Роман призива многе магијске слике и хитове. Које би ВИ волели да видите – чујете?

14.  Пеђа – Ела – Макс – Дино - Јан – црнка са афро-фризуром - Пикасо – Матис – Брак - Аполинер – сатир – бик: који лик из романа је ВАШ „алтер его“?


            Одговорите у себи, да нико не чује, а понеки ОДГОВОР ПОШАЉИТЕ ОВДЕ или на amika@verat.net

Миливој Анђелковић