Шенберг и весели кентаур

                Музика из ВРТОВА ВАВИЛОНА

 … Пеђа укуца 1, 2, 3; 1944-1946. Антиб, Француска, додаде 11; међу  текстовима под остало често је било правих бисера. Гугл је замрмљао и затамнео екран и док је он  претраживао и слагао податке, Пеђа се сети  Макса и добијене слике. Не може то немушто, помислио је и укључио плејер. Унутра је био Шенберг 

и ритмика музичких фраза које полећу и пониру испуни собу. Компоновао је као што импресионисти сликају, помислио је. Стварао је музичке тренутке који се смењују. У зрелим годинама почео је и да слика а то, после толиког стваралачког и животног искуства, више није могло да буде случајно. Ова слика коју је добио од Макса сада је  била једна од ретких чврстих тачака које су потврђивале оно што се догодило.          

Пажљиво је одмотао пак-папир. Макс је стигао и да слику урами. Привукла га је на први поглед: као да је у њој било нечега од атмосфере која га је до малочас обузимала. Или је он то већ носио у себи? Можда и зато што је осетио да је нешто слично већ видео (доживео, сањао или сањарио - у чему је, заправо, разлика?): млада жена заљубљено посматра веселог кентаура у флуидној атмосфери шумског пропланка. Блага стилизација потеза и еротика два тела - кичица се отргла уз благослов Великог мајстора и радосно кренула својим распусним трагом.

Била је потписана са Dino Venttere. Јасно, читко, без посебне подлоге за потпис.

Да ли је ово делић правог, непознатог периода Пабла

Пикаса? Онај о коме ни ђеновски мудраци још ништа не знају? Онај који тек наслућује, у својим фантастичним сновима, ојађени марсејски новинар?

Да, Дино Вентере. Али који Дино Вентере? Први? Или онај после његове смрти, онај нови, назовимо га Пабло Руис Вентере?

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/

amika@verat.net