петак, 5. фебруар 2016.

„Вртови Вавилона“: Алај ми је вечерас по вољи...

Ела је гледала у даљину, као неко ко зна. Пеђа сле-
же раменима, најзад ћу сазнати, помислио је.

- Хм... мхм... – огласи се Макс. - Једино добро
у овим лошим временима је што сте вас двоје најзад
прешли на „ти“.

И он проговори Елиним гласом, нагињући се ка
Пеђи:
- Сазнаћеш... Бићеш на карневалу...

Засмеја се оним његовим тешким гласом, захропта,
махну им својом равном, тврдом и хладном шаком и
закорачи на зараван поред Малих степеница. У сле-
дећем тренутку више га није било. Само месечина на
дивљој трави и ниском жбуњу и хор гласова са сплава.

- Алај ми је вечерас по вољи...

Пеђа погледа Елу. Она није изгледала збуњена. Ус-
тадоше, а хор неусклађених гласова са сплава објави
жељу:
- ... да пољубим њена уста мала!!!
- Хоћемо ли у провод? – предложи Пеђа. - На сплав
или у још лепшу стварност?
- Кући, што пре – одговори Ела и ухвати га под
руку. – А ви ... А ти, ти ћеш ме отпратити.

Без речи су се попели до пустог Косанчићевог вен-
ца и отишли до Елиних кола, завучених у сенку. Ела је
направила неколико кругова и застајања у заклонима
– нико их није пратио. Одвезе Пеђу до стана, без речи
му положи руку на раме као да га промовише за вите-
за и нестаде иза угла.

Миливој Анђелковић