Музика из романа
ВРТОВИ ВАВИЛОНА
Мост Светог краља Луја
Пеђа се вратио у центар Ђенове ошамућен откри-
ћем и уморан од потраге. Као да је дошао кући:
кроз
спокој споредних улица промицале су сенке
векова
пресечене бучним и ужурбаним булеварима. Између
зграда отворио се поглед
на велики ђеновски залив
обасјан сунцем. Ускомешане
воде и треперење ваздуха
ширили су просторе у
неко друго време.
Пречица, помислио је,
у том правцу је дворана за
прес-конференцију. Упутио
се ка заливу и заиста, убр-
зо је угледао. Шта су
открили полицијски и ликовни
мудраци, питао се. Сазнаћу
за сат-два, а до тада...
Светлуцава, китњаста
слова изнад улаза кафеа
привукла су му пажњу.
Застаде да растумачи дугачак
назив, а на њега налете
улични продавац; неколико
кутија цигарета и упаљача
падоше на плочник.
- Макни се, човече! –
узвикну он љутито. – Уђи или
продужи!
- Извините – рекао је
по навици мада се није осећао
кривим и уђе у кафе.
Дочекала га је мека,
лелујава светлост пуна полу-
сенки које су се хипнотички
љуљале по зидовима. По-
сле шаренила и бљеска
бучне улице осећао се као да је
закорачио у спокојни
свет акваријума – баш оно што
му је било потребно.
Тишину би повремено осенчили
звуци оргуља, као спора
јата небеских облака.
За столовима је седело
шарено друштво учесника
неког великог карневала:
два римска сенатора у бе-
лим тогама и друштву
веселих, постаријих куртизана,
гладијатор са мрежом
и трозупцем чије су се голе гру-
ди и мишице пресијавале
од намазаног уља, шпански
хидалго у помпезној одећи
и витез – заштитник даме
у његовој пратњи, двојица
наоружаних карабињера са
раскошним перјаницама
на шеширима, поморски офи-
цир и гусарски капетан
загледани у раширену карту…
Сео је за једини слободни
сто и од младог пажа у
блиставо-белим, дугачким
чарапама и чизмама крат-
ких сара наручио капућино
са румом.
За суседним столом седела
је стара госпођа са
црвеном, накривљеном
периком и ружном гуком на
образу, умотана у раскошни
гримизни огртач опши-
вен светлуцавим крзном.
Њена млада дружбеница но-
сила је тамно-сиву мантију
са богато набораном белом
крагном и управо је завршава
свој извештај, могао је
да чује сваку реч:
- … и ваша кћи је рекла:
“Овако предиван и богат
златни ланац, најлепши
и најскупљи у целој Шпанији,
могла је да набави само
мајчинска љубав!”
- Тако је рекла? – упитала
је стара госпођа и црте
лица јој омекшаше у радостан
осмех који се устеже да
се потпуно искаже. –
Баш тако, драга моја Пепита?
- Да, ваша Милости –
брзо је потврдила Пепита, а
образи јој букнуше. –
Баш тако! И додала је: “И то не
љубав сваке мајке већ
само моје, маркизе Марије де
Монтемајор!”
Стара госпођа се опусти
у столици а њени жути,
кошчати прсти препуни
прстења лагано се исправи-
ше на плочи стола. Блистала
је, зрачила од унутрашње
радости.
- И још је питала – настави
Пепита губећи дах од
узбуђења пред маркизином
радошћу – питала је: “Реци
ми, мила моја Пепита,
како га је нашла, где је успела
да га набави? Па таквог
златног украса нема у целом
Перуу!” Одговорила сам
да не знам и да ћу питати
вашу Милост па ако ми
ви следећи пут учините част и
пошаљете ме…
- Где сам га набавила?
– замишљено понови стара
маркиза. – Ех, дете моје…
Паж долебде, његове беле
чарапе су севале, меке
чизме као да нису додиривале
под. Нечујно спусти
капућино и шећер и Пеђа
упита:
- Како се зове овај кафе,
молим вас?
- Кафе? – понови он зачуђено
и размести послужење
по столу. – Ово место
се зове “Мост Светог…”.
Назив је био необичан,
тако да га није разумео до
краја.
- “Мост…?” Чега? – упитао
је збуњено.
Али он је већ одлебдео,
видео је беле чарапе како
замичу за велики шанк
од сјајног, углачаног дрве-
та; изнад њега се пресијавало
велико бродско звоно
сабирајући светлости
у себе. Гладијатор је исправљао
окца на мрежи, сенатори
су засмејавали даме, помор-
ци прстима исцртавали
пловидбене руте по карти,
једино су карабињери
радознало погледали у Пеђином
правцу док су перјанице
на њиховим шеширима сло-
женим на столу ритмично
пресијавале. Све је било про-
жето меком, сиво-сребрнастом
светлошћу, предмети
су имали јасне обрисе
и зрачили унутрашњим сјајем,
као да се налазе под
водом у неком благо заљуљаном
свету тишине и спокоја.
- Рећи ћу ти, дете моје.
То управо пишем кћерки у
новом писму – чуо је
поново стару маркизу. Глас јој је
сада био радостан, брже
је говорила, а гука на њеном
образу на Пеђине очи
је нестајала. – У праву је моја
кћер – таквог златног
ланца нема у целом Перуу, па ни
у Шпанији. То је… да, то је Веласкезов ланац!
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар