Ела је гледала у даљину, као неко ко зна.
Пеђа сле-
же раменима, најзад ћу сазнати, помислио
је.
- Хм... мхм... – огласи се Макс. - Једино
добро
у овим лошим временима је што сте вас
двоје најзад
прешли на „ти“.
И он проговори Елиним гласом, нагињући се
ка
Пеђи:
- Сазнаћеш... Бићеш на карневалу...
Засмеја се оним његовим тешким гласом,
захропта,
махну им својом равном, тврдом и хладном
шаком и
закорачи на зараван поред Малих
степеница. У сле-
дећем тренутку више га није било. Само
месечина на
дивљој трави и ниском жбуњу и хор гласова
са сплава.
- Алај ми је вечерас по вољи...
Пеђа погледа Елу. Она није изгледала
збуњена. Ус-
тадоше, а хор неусклађених гласова са
сплава објави
жељу:
- ... да пољубим њена уста мала!!!
- Хоћемо ли у провод? – предложи Пеђа. -
На сплав
или у још лепшу стварност?
- Кући, што пре – одговори Ела и ухвати
га под
руку. – А ви ... А ти, ти ћеш ме
отпратити.
Без речи су се попели до пустог
Косанчићевог вен-
ца и отишли до Елиних кола, завучених у
сенку. Ела је
направила неколико кругова и застајања у
заклонима
– нико их није пратио. Одвезе Пеђу до
стана, без речи
му положи руку на раме као да га
промовише за вите-
за и нестаде иза
угла.
Миливој Анђелковић
Нема коментара:
Постави коментар