ПРЕДЛОГ КОЈИ ЈЕ ТЕШКО ОДБИТИ

Роман који бира издавача…

ВРТОВИ ВАВИЛОНА - роман о уметности невидљивог

4. Предлог који је тешко одбити

Макс се појавио после десетак дана. Пеђа је изашао из редакције када се поред њега зауставио један од оних луксузних, скупих аутомобила са затамњеним стаклима. Врата су се отворила и Пеђа је прво чуо глас Боре Ђорђевића: «Свануло је изнад цркве Светог Марка...» 

а онда се појавило Максово лице.  

- Упадај! - рекао је једноставно као да су се јуче растали. - Одбацићу те где желиш.

Пеђа је одмах приметио да се његов пријатељ доста променио. Набацио је помодни имиџ: одећа налик на маскирну униформу, чизме кратких сара, рукавице са кратким, тек назначеним прстима...

«... шта смо могли, то смо / једно другом дали. / Добро јутро!» - певао је Бора.

- Догодило се! – изјавио је Макс без увода. - Отварам уметничку галерију!

- Е, то ме интересује! Честитам! Слику “Плава врата” истакни у централној просторији са великим знаком питања изнад слике и белешком: «Ауторова копија или оригинал???». А галерију назови “Плава врата”!

- Ти си се видео са Елом?

- Нисам. Мислиш да би вредело…

- Питам те зато што је то њен предлог: Галерија “Плава врата”. А оно: да ли би вредело... Не знам... Имала је вереника са којим је, како каже, раскинула. Међутим, и даље се састају. Замисли, господин је видовњак! И, како то већ бива, кад се сударе две јаке личности, веза пуца, али остаје међусобно поштовање.

- Занимљиво... Ела и ја слично мислимо, чим дајемо исте предлоге. Има ту и неких других флуида…

- Пусти флуиде! Кажу да је у питању хемија, али ја типујем на психологију. Различите енергије ега се допуњују, исте се одбијају, зар не?

- У односима човека и жене постоје и емоције. Симпатије, међусобна привлачност, дружење, пријатељство... А буде да букне и љубав…

Максов раскалашни смех одјекну у колима, па затим и у мени. Као пробој чисте енергије.

- Код Еле и Јана је било другачије. Њих двоје су се енергетски препознали и помислили да је то љубав. Мислим да се он још нада и зато је повремено задужује тако што јој даје драгоцене информације. Захваљујући њему, изгледа да смо на трагу изгубљених слика Миловановића.

- Изгубљених? Мислиш на оне које су 1918. године...

- … нестале после изложбе у Женеви. Те! Миловановић  је тврдио да су то петнаест његових најбољих слика.

- Ма, није могуће! То ће бити вест! У томе ћу ти свесрдно помоћи!

- Хе, хе... Знам... Мислиш, то ћете ти и Ела, заједно? Она ће то са њеним бившим, то је посао за њих, видовите. Ти и ја смо професионалци, ми ћемо деловати у нашем домену…

Макс угаси радио и укључи плејер.

Са цедеа су се разиграле каскаде Пуланкових гротески, призивајући Аполинерове стихове.

Сада ће нешто одлучујуће, помисли Пеђа. Нешто проблематично.

- Него, реци ми – упита. - Често путујеш?

- Ретко. Лист се једва држи, пара све мање.

- Штета. Али могу да ти помогнем. А и ти мени…

Пеђа не одговори, чекао је да се Макс изјасни. Он је спокојно мотао мали спортски волан, провлачећи се тамо где се други ни мотором не бих усудио да прође.        

- Шта мислиш – проговори Макс најзад - ако би моја фирма спонзорисала твој пут? Ти одабереш нешто службено, у северној Италији, а ја плаћам пут?

- Одлично! Али... Зашто би то радио?

- У Парми би се јавио мом пословном партнеру, у Ђенови предао 20.000 долара и преузео три мапе графика за галерију.

Значи, то те мучи, помислио је Пеђа. Ја да ти будем курир за пренос девиза и робе! Одбићу га, одлучио је и тада схватио да то, за њега, уопште није једноставно: Парма и Ђенова! А ту су, на дохват руке, Сан Ремо, Савона, Монте Карло, Ница, Кан, Антиб... Какав списак! Био је то предлог који је тешко одбити.

- Збуњујеш ме – признао је. - Зашто то сам не обавиш?

- А ко ће за то време да води послове? Онда, ти си новинар, бићеш на службеном путу, нећеш бити занимљив царини.

- Значи, то је!

- И то. Праве послове завршавају сналажљиви.

- Предлог је привлачан. Али, не знам...

- Размисли, тамо има толико споменика, галерија... И јави се! – а Пуланк добаци за Пеђом једну хуморну каскаду као да жели да умањи опасности предложеног подухвата. 

Пеђа изађе из кола покушавајући да разложно размотри предлог. Привлачан, али ризичан. И још ми поверава 20.000 долара, мислио је, и мапе са графикама које још више вреде... А он то, са мало организације, може и сам да обави... Или Ела, што да не? Не, то неће мени запасти, чак и да прихватим...

После неколико дана обостраног ћутања Макс се јавио. Мала провокација послата електронском поштом са далекосежним обећањима и последицама.

From: <galerija@opennet.org

To:     <pedja@verat.net

Драги пријатељу,

Ево прилике за твоје путовање!

Погледај ову Ројтерову вест и јави се што пре.

http://www.reuters.com/article/2012/99/99/us-art-picassо.html

Оспорена је аутентичност новоствореног, да несавршено и ружно не би било скрајнуто. Зар то не доводи у питање аутентичност самог   постојања?

П.С. И Ела мисли да су то прави подстицаји за пут.

Види ти њега, помислио је Пеђа, чиме се све служи - Елу је укључио као завршни адут! Али оно питање: Зар то не доводи у питање аутентичност самог  постојања? Одакле му то? И на које стварање мисли? У уметности? Прејако је за однос према уметности. На космичко дело Створитеља? Или  на оно што прихватамо као његово дело? Али ко може да буде аутентичан  проценитељ шта је то - аутентично?

Није ни покушао да одговори, питања су припадала звезданом јату оних за које је одговор сувишан. Отворио је е-адресу наведену у имејлу и остао без речи.

5. Непознате слике Пабла Пикаса

ЂЕНОВА (Ројтер) -  На граничном прелазу Вентимиглиа, који уз обалу Лигурског мора повезује Италију и Француску, италијански цариници су запленили две до сада непознате слике Пабла Пикаса. Доктор Д. Т. у чијим колима су платна пронађена, изјавио је да их је добио од Ђулије Вентере као надокнаду за лечење њеног покојног оца, ђеновског сликара Дина Вентере.

Накнадном истрагом у стану Ђулије Вентере, у лучкој четврти Ђенове, откривено је још осам Пикасових слика. Утврђено је да су се у овој збирци изузетне вредности налазиле и друге слике великог мајстора. Њих су за своје услуге, уместо новца, примили један ђеновски адвокат, трговац мешовитом робом и - погребник! По свему судећи, кћи покојног сликара Вентере користила је Пикасове слике уместо новчаних чекова, плаћајући њима, као светском монетом, разне услуга које су јој биле потребне.

Ликовни стручњаци и познаваоци дела Пабла Пикаса разилазе се у мишљењима. Док једни то проглашавају открићем Пикасовог непознатог и најзрелијег стваралачког периода, други сматрају да су у питању веште мистификације у стилу великог мајстора. Наиме, њихову сумњу изазива постојање посебне подлоге за потпис Picasso, на дну сваке слике, што није био уметников обичај.

У друштвеним вестима булеварских листова ово откриће се повезује са познатом легендом о Пикасовој мужевности. Италијанску полицију посебно интересује како се овако бројна збирка непроцењиве вредности нашла у Ђенови (у коју је Пикасо навраћао два-три пута, само у пролазу), и то у власништву сиромашне наследнице анонимног ђеновског сликара.

6. На Његовом трагу

Главни уредник се сагласио уз стандардно нећкање: – Могао би да нам покрије и радне трошкове, а не само пут и хотел за тебе... Па, кад спонзор плаћа, док плаћа... Петре, хоћу ексклузивне, надахнуте репортаже! Пјер, нећу SMS јавке. Пеђа молим те......

Већ следећег дана Пеђа је био у Ђенови и сазнао да полиција и експерти још нису завршити истраге и испитивања. Није било нових информација осим усплахиреног откривања детаља из живота покојног сликара и његове кћери. Стари сликар је уздизан до Леонарда и срозаван у плагијаторе. Наслов Grand Maestro је постао нејасан – да ли се односи на Дина Вентеру или на Пикаса? Кћи, Ђулија пролазила је много боље – њен вереник је био поручник ђеновске полиције и новинари, кад су је помињали, навлачили су беле рукавице, оне до лаката...

Дан је провео разгледајући Ђенову: пространи главни трг Пјацу Ферари и катедралу Светог Лоренца, 

стрме улице са ољуштеним старим зградама, Колумбову једноспратницу која вапи за рестаурацијом и мали врт окружен античким стубовима. 

Попео се на Кастелето, видиковац усред града, са кога блеште звоници свих ђеновљанских катедрала а море је огромна лука са безброј докова и бродова. 

Видео је Ла Лантерну, најстарији светионик на свету који још увек ради, мален у односу на бескрај плаветнила Средоземног мора и неба над њим. 

Спустио се и до главне средњовековне капије Ђенове са две импресивне вишеспратне куле назубљене отворима за топове и сенкама некадашњих стражара и налетео на непосредни одјек догађаја због кога је дошао.

Тројица младића завршавала су графит

Овде, у Италији, доделити некоме титулу PADRINO - великог кума мафије, па и у иронично-подсмешљивом контексту, похвала је првог реда. Пролазници су се благонаклоно осмехивали – нека их, боље него да налећу на банке и наше куће... Осим једног стаситог младог човека који је још из даљине осуо вербалну канонаду, вероватно покуда и псовки. Потрчао је, а улични уметници су се увежбано разбежали, сваки на другу страну. Пришао је графиту и бесно, марамицом, покушао да га избрише. Али зидови старе куле су жељно упили фарбу и графит са уметничким претензијама се јасно могао прочитати, а  два слова… 

иза маски су се осмехивала на пролазнике.

Дотрчаше два позорника и млади човек их дочека рафалом оштрих речи које су пуцале у ваздуху – милозвучни италијански језик се претворио у вршак бича. Он потегну мобилни из футроле на појасу као да извлачи револвер, притисну једну типку и поново се разгалами.

Тада је угледао Пеђу. Залудни пролазник, сигурно је помислио, подсмевач који ужива у његовој муци. Нешто је подвикнуо машући руком – и обојица позорника ревносно кренуше ка Пеђи.

Он се осврте лево-десно – пролазници су ишли својим путевима не окрећући главе. Сада ће тражити пасош, хотелску резервацију и ко зна шта још, помисли Пеђа. А ја само хоћу до пјаце Ферари... И он то изрече:

- Please, tell me, how to go to пјаца Ферари?

Младић се тргнуо, Пеђин енглески је више говорио од свих његових докумената. Одмахнуо је руком, рекао нешто кратко, позорници се вратише, а Пеђи махну уз усиљен осмех – пратите ме.

- Go to me… - додаде и пружи корак.

Пеђа  је једва усклађивао кораке са његовим. Где баш да налетим на Италијана који брза, мислио је.

- Ај квикли гоу – проговорио је младић са италијанским нагласком и тек после неколико секунди Пеђа схвати да разуме тај непознати језик коме је у основи енглески. Журим, превео је у себи.

Три његова корака, четири Пеђина. Колико ће издржати?

Тада је у младићу прорадио туристички дрил и он успори.

- Моја рођака је сама – рекао је оним својим необичним, меким енглеским. – Обећао сам да ћу ових дана бити са њом... Идемо овуда, брже је...

Убрзаним ходом водио је пречицама, кроз мале, уске улице и дворишне пролазе. Брзо су изашли из старог дела града и младић застаде пред једном новијом зградом.

- Овуда, само право – показао. – И извините...

- Мангупи – проговори Пеђа, осетивши потребу да покаже разумевање. -  Свуда их има! Хвала вам!

Младић климну главом и док се Пеђа освртао да види где се налази,  позвонио је на интерфон:

- Ђулиа, соно...

Још једна Ђулија, помислио је Пеђа и продужио. Па, у Италији сам... На следећем углу је застао: рођака која не сме да буде сама, по имену Ђулија, у Ђенови... И његова реакција на графит са именом Дино, а он је неки шраф у полицији, или поручник како је то писало у штампи...

Вратио се - могућност да је баш то била је 1 : 100, ако не и мања. На плочицама интерфона, између неколико италијанских презимена, било је читљиво само Julia  презиме је било зацрњено. То је могло свашта да значи.

Да ли да...? – нећкао се Пеђа. Да покушам?  У најгорем случају бићу још један мангуп више. Чуда још увек постоје, надао се, а околности су их наговештавале.

И он притисну интерфон.

Јавио се младић кога је допратио. У позадини се чула позната оперска арија…

Како да му објасним, мислио је Пеђа, да своју професионалну жељу осећам као слутњу, која, вероватно… Али то ни самом себи не могу да разјасним.

«... сви ме зову Мими...» - певао је женски глас…

- Желим да видим Пикасове слике – рекао је, наглашавајући сваку реч.

Мук са друге стране био је убедљивији од сваке потврде.

«... а ја сам Лучија...», настављала је певачица.

- Обећавам, кунем се, ником нећу рећи ни реч - додао је Пеђа. – Само ја, и само сада! Нећу вам више досађивати!

Ћутање се наставило.

- Ако ме не пустите, убрзо ћете у кући имати све новинаре и фоторепортере Ђенове, Европе и света! - запретио је. 

Био је то низак ударац, знао је, али професија је закон, а у њој важе друга мерила.

После кратког оклевања, чуо је зујање интерфона. Брзо је отворио врата.

- Трећи спрат - рекао је младић пригушено.

Пеђа је устрчао уз степенице не чекајући лифт. Ех, кад бих сад Ела могла да ме види, помислио је. И ја постајем видовит!

Младић га је намрштено сачекао на вратима, загледајући има ли кога иза њега. Из стана се чула прегласна музика и Пеђа је препознао Пучинијеву оперу.

- Да видим ваш пасош! – затражио је и из џепа извукао полицијску легитимацију са својом сликом. Прелистао је пасош, проучио податке, погледао печат уласка у Италију и пасош сместио у џеп.

- Запамтите шта сте обећали! – проговорио је са претњом у гласу. – Ником ни речи, да се ваш пасош, а и ви, не би негде загубили...

Измакао се оклевајући и пропустио Пеђу.

Није било предсобља. Велика, светла соба у којој су трештали «Боеми» била је пуна слика. Оних које нису нигде излагане, па ни забележене у бројним монографијама о великом мајстору. Читава колекција непознатих, никад виђених Пикасових слика...

Наставиће се....

Миливој Анђелковић

http://www.amika.rs/